ОСНОВНА ШКОЛА У МАЛОШИШТУ

Школа у Малошишту пре реновирања

Основна школа у Малошишту основана је 1879. године и спада у ред најстаријих школа у овом крају отворених после ослобођења од Турака. Школске 1879/1880. године у нишком срезу, коме је припадало Малошиште са околином, поред школе у Малошишту било је само шест школа, не рачунајући основне школе у граду Нишу.

Прва школа у Малошишту била је смештена у спахијској кући последњег турског бега „господара“ Малошишта и још неких околних села, Јунус-бега. Ова зграда, позната у широј околини под називом „Малошишка кула“, била је у своје време једна од највећих и најлепших грађевина у читавом крају, а налазила се на локацији где ће се двадесетих година 20. Века изградити нова школска зграда.

Ову, за своје време, велику и раскошну кућу, владин изасланик Петар Црвчанин, који је после ослобођење од Турака радио на формирању општина на подручју Нишке управе, овако описује: „У селу Малошишту нашао сам и једну дивну кулу (кућу двокатницу), нову са две добре собе, две кухиње и пространим гангом и проходом на горњем спрату, само што доле има и једна штала уз кухињу. Ова зграда за школу може да се употреби са задовољством…“

Школска општина обухватала је следећа села: Малошиште, Кнежицу, Ћурлину, Перутину, Клисуру, Чечину, Чапљинац и Белотинце, дакле сва села данашње дољевачке општине која су тада административно припадала нишком срезу.

О оснивању прве школе у Малошишту, њеном раду и развоју има веома мало писаних извора, јер су школске књиге и архиве уништени за време бугарке окупације у Првом светском рату.

Школа је имала једно наставно одељење, а школске 1879/80. године било је уписано 70  ученика од којих је 49 завршило први разред. Према сећању савременика записаном у школском летопису, први учитељ био је извесни Станимир (презиме непознато). године било је уписано у првиразред 40 ученика, а учитељ је био Јован Димитријевић. У школи су службовали, према познатим службеним подацима, следећи учитељи: Павле Дробњак, око 1887. године; учитељица Драгица Костићева 1889., Михајло Ивковић 1890/91., Милоје Живковић.

Ова школа поново је основана одлуком Министарства просвете СХС 3. априла 1922. године, пошто је за време Првог светског рата није радила.

У периоду између два светска рата, школа је била смештена у старој општинској згради, пошто је Суд општине малошишке за време рата прешао у школске просторије у „Малошишкој кули“ у којима је школа радила пре рата. У дотрајалој згради и тескобној и нездравој учионици наства је извођена до 1928. године када је на истом плацу подигнута нова школска зграда.

Основној школи у Млошишту припадала су села Малошиште, Перутина и Клисура. Школа је практично почела да ради школске 1922/23. године, када је имала само први разред са 55 ученика. Следећих година школа поступно отвара и наредне разреде чиме се број ученика повећава. Учитељ Красић, а после њега Богдан Николић и Иванка Николић радили су само по једну школску годину, од 1925. до 1930. године учитељ је био Мато Балетић.

Од 1924. године почињу припреме за изградњу нове школе, а зграда је грађена од 1926. до 1928. године. Школа је изграђена по одобреном грађевинском плану и пројекту, а имала је три учионице, канцеларију, стан за учитеље и друге помоћне просторије. Наставни рад у новој школи почео је школске 1928/1929. године, када је отворено и друго наставно одељење. Те године у школи је било 95 ученика. Наредних година број деце се стално повећава, тако да од 1937/38. године, прелази преко две стотине полазника, због чега су 1939. године отворена још два наставна одељења.

У ово школи су дуже или краће радили и следећи учитеље: Спасенија Марковић, Владимир и Злата Премовић, Милутин и Људмила Спиридоновић, Драгослав и Олга Ђорђевић, Надежда Станимировић, Радмила Кацеровић и Мирослав Манојловић.

Рад Основне школе у Малошишту за време окупације у Другом свертском рату одвијао се у ратним условима. На редовност и у спешност наставног рада утицали су многи фактори, међу којима се истичу: сталне промене наставника и недостатак потербног броја радника, нередовно похађања наставе и масовно одустајање од похађања школе, лични и породични проблеми наставника и родитеља, привремени прекиди у раду и слично. За период рата треба истаћи да је фебруара 1943. године из школе заувек отишао дугогодишњи управитељ Драгослав Ђорђевић, у народу цењен и поштован просветни радник. Бугарски фашисти су га ухватили, спровели у Логор на Црвено крсту у Нишу и марта исте године стрељали на Бубњу.

Период после ослобођења 1944. године карактерише динамичан раст и развој основне школе у Малошишту. У првим послератним годинама школа се суочавала са бројним проблемима, просторне, кадровске, материјалне и друге природе, који су у већој или мањој мери пратили обнову и развој школства у целини. Међутим, захваљујући ангажовању наставника, уз свесрадну помоћ ђачких родитеља, органа власти и организација у селу, питања су успешно решавана и стварани све повољнији услови за рад.

Школске 1946/47. године школа има 286, а 1948/49. године 317 редовних ученика, због чега се отвара пето, а затим и шесто наставно одељење. Децембра 1946. године отворено је посебно одељење школе у ,,Доњој махали“ (поред железничке пруге) за ђаке сва четри разреда чији су се родитељи настанили у новом насељу.

Почев од 1951/52. године четвороразредна основна школа у Малошишту постепено прераста у осмогодишњу школу, тако да школске 1954/1955. године има свих осам разреда, а обухватала је ученике од петог до осмог разреда из Малошишта, Орљана, Клисуре, Чечине и делом из Мекиша. Школа је била смештена у дограђеним и адаптираним просторијама Задружног дома. Године 1968. школа прелази у новосаграђени школски објекат са десет учионица, који је доградњом управног, кабинетског, санитарног и осталог простора потпуно завршен 1973. године.

Од почетка шездесетих година, у оквиру организованог повезивања четвороразредних школа са осмогодишњим у систем централних, матичних школа, Осмогодишња школа ,,Иво Лола Рибар“ у Малошишту обухвата четвороразредне школе у Дољевцу, Орљану, Мекишу, Чечини и Клисури, као физички одвојена одељења.

Од 1970. године школа у Малошишту делује као Осморазредно одељење у оквиру Потпуне основне школе ,,Јосип Броз Тито“ (од 1993. године ,,Вук Караџић“) у Дољевцу.